IZAZOV
Da bi ovaj izazov imao smisla, morate pročitati priču “Bosonogi i nebo”.
Ako ste već pročitali ovu priču, kliknite ovde da pređete na ZADATAK izazova.
Bosonogi i nebo
Celo proleće i leto išao je bos, tek krajem jeseni oblačio je ogromne cipele koje bi i mnogom odraslom bile velike. Otuda valjda i dobi nadimak Bosonogi.
Godinama pokušavam da se setim njegovog imena, pa ništa. Nestalo je njegovo ime pod naslagom dana koji su napadali po meni, bratu i njemu, po svim stvarima i ljudima, od onog dana kad sam ga poslednji put video.
Ostao je samo nadimak Bosonogi. Pa neka, i to je dovoljno za priču.
Bratu i meni činilo se da bez Bosonogog svet uopšte ne bi bio zanimljiv, jer on je mogao sve i znao sve, a bio je najjači dečak ne samo u našoj ulici nego i u ulici koja je sekla našu.
Odrasli ga nisu baš mnogo voleli. Govorili su da kvari decu, da družeći se s njim deca postaju nevaspitana, da od njega uče mnoge čudne i rogobatne reči. Možda baš zato što su odrasli bili protiv njega, ne beše deteta koje ga nije obožavalo . Bilo je dovoljno da prođe ulicom i zazviždi, onako čudesno kako je to samo on umeo, pa da strmoglavce izjurimo napolje.
Jednom ga tri dana nije bilo. Brat i ja smo se prosto razboleli od tuge, trebalo je da za nekoliko dana krenemo sa roditeljima na more, a Bosonogog nigde. Uplašili smo se da ga pre polaska nećemo videti . On se, ipak, pojavio. Bio je prašnjav i izgreban, što je samo povećavalo našu radoznalost .
– Gde si? – upitao ga je brat ushićeno – mi se spremamo na more, a tebe nema.
– Ne vredi, deco, da idete na more. Zapalio sam ga.
– Kako zapalio? – zaprepastio se brat. – Kako si ga zapalio?
– Tako. Nije mi se svidelo pa sam ga zapalio .
– Kako? – čudio sam se ja.
– Lepo. Polio sam ga benzinom, nasuo sam pedeset kanti benzina. I, eto, tako, zapalio sam šibicu. Pšš. I gotovo.
– I dalje?
– Dalje ništa. Ostala je samo rupa .
– Kao kuća? – pitao sam ja.
– Kao pet kuća!? – popravljao me je brat.
– Kao hiljadu i pet kuća! – rekao je Bosonogi prezrivo.
Popodne, iako je do polaska bilo još nekoliko dana, majka je već stavljala poneku stvar u kofer pripremajući se za more. Brat i ja smo se krišom smejali: ala će se iznenaditi kad stignemo tamo, a ono nigde mora, samo rupa! Razmišljali smo da li da im kažemo da je Bosonogi zapalio more i da ne putujemo, ali je i njega i mene interesovalo kolika je rupa, pa smo se dogovorili da ćutimo.
Bosonogi je i te kako znao da nas iznenadi . Uveče je zviznuo prodorno i brat i ja smo istrčali napolje.
– Deco, da li znate – pitao nas je – da drveće noću ne ostaje na istom mestu, drveće ustaje i šeta, a tek pred zoru se svako drvo vrati na svoje mesto .
– Lažeš – rekao je brat šireći oči od neverice.
– A vi ostanite celu noć budni pa gledajte – rekao je Bosonogi uvređeno.
Do pola noći izdržali smo zajedno na prozoru. Dud u našem dvorištu nije se ni pomerio. Dogovorili smo se da, pošto nam se prispavalo, pazimo na smenu. Svaki čas smo budili jedan drugog. Dočekali smo zoru neispavani, a dud se nije pomerio.
– Slagao si nas, celu noć smo gledali, a drvo se nije pomaklo.
– Slagao si nas – rekao sam i ja uvređeno.
– Koje drvo ste gledali ?
– Dud. Naš dud – rekao je brat.
Bosonogi je prišao dudu i zarezao ga malo nožem. Gledali smo zaprepašćeno. Šta će s tim? Rekao je naglašavajući svaku reč:
– Vaš dud je bolestan. On se ne kreće. Ima još samo četiri drveta u gradu koja se ne kreću. Bolest, eto, to je to!
Rekao nam je još i da će se naš dud jednoga dana srušiti. Toliko je bolestan. Brat i ja smo ga od toga dana jednako obilazili, strahujući da se ne sruči na nas. Sasvim zaboravljajući na dud, Bosonogi nam je rekao :
– Poljubio sam nebo.
– E, to lažeš. Sve ti verujem, ali, to lažeš! – rekao je brat.
– Nisi ga mogao dohvatiti usnama! – sumnjičio sam ga.
– A ja ga usnama nisam ni dohvatio. Popeo sam se na jedno brdo i štapom dohvatio nebo. Zatim sam poljubio štap, a to je isto kao da sam poljubio nebo. To nas je pokolebalo. Bosonogi nam je ponudio da, ako ne verujemo, krenemo s njim na to brdo. Bili smo oduševljeni.
Kada? Odmah ujutro. Na rastanku nam je rekao da ponesemo užinu.
– Ja volim pekmez – rekao je.
Uzeli smo celu teglu pekmeza i stavili je u očevu torbu. I veknu hleba. I kuhinjski nož. Probudili smo se rano i čekali ga. Kucnuo je na prozor oprezno da ne bi probudio starije. Iskočili smo kroz prozor na ulicu i krenuli. Tek što smo izašli iz grada, zatražio je hleba i pekmeza. Doručkovali smo i krenuli dalje. Popeli smo se na jedno brdo. Bosonogi je rekao da je to nisko brdo i da on sa njega nije poljubio nebo. Pešačili smo sve dalje i dalje. Ja sam bio umoran, a Bosonogi je rekao da će on i brat, ako ja cmizdrim, nastaviti dalje sami. To me je uplašilo i ja sam rekao da nikako nisam umoran. Popeli smo se na nekoliko brda, ali nijedno nije bilo ono brdo.
Pošto smo, da ne bismo zalutali, najčešće išli drumom, uveče nas je stigao otac. Rekao je da neće da nas bije, ni Bosonogog, i vratio nas je svu trojicu u grad . Mama je plakala:
– Kazala sam da se ne druže sa Bosonogim.
Ujutru se Bosonogi prikrao našem prozoru samo na toliko da nam kaže:
– Zamislite, deco, odmah iza onog brda ispred koga su nas stigli bilo je ono brdo, ono na kome sam poljubio nebo!
– Ih, šteta! – rekao je brat razočarano.
Popodne smo krenuli na more. Bilo je sve na svome mestu. Pomislio sam da nas je Bosonogi slagao i da nije zapalio more. Ali brat je mislio drukčije.
– Pitaćemo oca – rekao je – meni se čini da ima nekoliko mora.
– Tata, da li ima više mora ili samo jedno?
– Ima mnogo mora, a ne samo jedno – rekao je otac.
– Eto vidiš! Bosonogi je zapalio jedno more, to nije ovo, on je zapalio neko drugo more.
Poverenje u Bosonogog je opet bilo uspostavljeno i mi smo, pri kraju letovanja, jedva čekali da odemo kući i da krenemo s njim da poljubimo nebo. Bosonogi je, međutim, otišao u neki drugi grad, tako da nikada nismo proverili da li nas je onda slagao.
Brana Crnčević
