Zašto ovo čitate

Jedan od sto: Crtica o našem pretku

I – Biološki koreni: Naša haplogrupa L1b-M349

Iako naša haplogrupa, L1b-M349, deli isto početno slovo sa grupama iz južne Indije, mi sa tim svetom nemamo nikakve veze već desetinama hiljada godina. Naši putevi su se razdvojili još u kamenom dobu: dok je indijska grana otišla ka istoku, naša se hiljadama godina kretala isključivo kroz Mediteran – od Feničana, preko Grka, pa sve do Rimljana.

Mi smo, dakle, biološki izvorni Evropljani, a ne Indijci, kako sam ranije mislio. (Hvala, Gemini!) Prema tome, mi nismo na ovim prostorima odvajkada, niti smo stigli sa slovenskim seobama. Mi smo evropski starosedeoci, a naša porodična priča u ovim krajevima počinje otprilike od 1720. godine.

II – Gusar iz Boke: Tajna hrišćanskog korsara

Sve je, po svemu sudeći, krenulo od samo jednog čoveka. On nije bio deo velike mase naroda, već pojedinac – skoro sigurno hrišćanski korsar, odnosno gusar sa dozvolom države da napada brodove koji plove pod zastavom polumeseca. U to vreme, biti gusar nije nužno značilo biti odmetnik; postojali su „gusari“ koji su imali zvanično odobrenje mletačkih vlasti da presreću i plene isključivo osmanlijska plovila. Bio je to legitiman i veoma unosan posao tog doba, neka vrsta morske gerile.

Jedna od najmoćnijih porodica u tom periodu bila je porodica Milošević, iz tada čuvene luke Prčanj u Boki Kotorskoj. Bili su to ugledni brodovlasnici i kapetani koji su se, pored trgovine, bavili i gusarenjem, presrećući i pljačkajući osmanlijske brodove. Njihova haplogrupa je južnoslovenska I2a, preciznije – vrlo verovatno I2-PH908.

Jednog dana, oko 1720. godine, jedan član gusarske posade iskrcao se u Prčnju. Gusari su imali običaj da nakon dobrog plena odsednu u nekoj luci, ali ovaj o kome govorim se više nikada nije ukrcao na brod. Razlog njegovog ostanka u bokeljskoj luci bila je, po svemu sudeći, ljubav prema lokalnoj devojci iz bratstva Milošević, koju je upoznao lutajući i trošeći novac po uskim ulicama Prčnja. Zbog nje je rešio da konačno „baci sidro“ i zameni beskrajno more crnogorskim kršem. Mogao je on biti i trgovac ili običan mornar, ali trgovac sigurno nije bio – njega ne zanima avantura već profit, a mornar još manje, jer običan mornar nije imao sredstava za takve životne preokrete.

Tadašnja bratstva bila su, s razlogom, zatvorena i krajnje nepoverljiva prema strancima, a naročito prema članovima brodskih posada. Da bi opstao i zaštitio svoj novi identitet, naš gusar je morao da se prilagodi. Prihvatio je poznato i poštovano lokalno prezime svoje žene iz bratstva Milošević, kao i njenu krsnu slavu, Svetu Petku, sa namerom da ostane u Boki i izbegne sudbinu nepoželjnog došljaka.

Ipak, ni novo ime ni sveta zaštitnica Petka nisu mogli potpuno da sakriju čoveka vičnog moru i bitkama. Njegova surova pojava i ožiljci stečeni na palubama činili su ga večitim strancem u očima bokeljskih porodica. Šapat o njegovoj prošlosti pratio ga je kroz sve luke Bokokotorskog zaliva, a nepoverenje sredine s vremenom je bivalo sve teže podnošljivo.

III – Beg u Zaslap: Potraga za mirom

Naposletku, shvativši da za njega i devojku koju je zavoleo u primorju nema istinskog mira, naš gusar je doneo tešku odluku. Spremio je najnužnije i sa njom krenuo put planina, ostavljajući miris soli za sobom. Tražio je mesto gde ga niko neće pitati odakle je došao, već kakav je čovek. Put ih je vodio uz strme litice ka selu Zaslap, na samu granicu Crne Gore i Hercegovine. Tamo, u surovom i pustom kršu, bilo je lakše sakriti trag, podići dom i započeti život iznova, daleko od pogleda onih koji u njemu nisu videli ništa osim tuđinca.

Zaslap je u to vreme bio prava oaza, poznat po svojim slapovima po kojima je i dobio ime, kao i po brojnim vodenicama. Verovatno je upravo taj neprekidni huk reke, koji ga je podsećao na šum talasa i nemirnu morsku pučinu, presudio da baš tu svije gnezdo sa svojom dragom. Svoju borbu sa talasima i opasno gusarenje zamenio je vodeničarskim točkom. Postao je čuvar slapova, pronalazeći mir u zanatu koji mu je omogućio da, iako daleko od mora, i dalje živi uz snagu vode. Tu, u Zaslapu, izrodile su se tri generacije potomaka našeg gusara i njegove drage.

Prosta matematika potvrđuje ovu priču. Danas u Crnoj Gori i Hercegovini ima oko 3.000 muškaraca sa našim genom, što čini svega 1% muškog stanovništva. Da je naš predak na ovim prostorima boravio pre Slovena, taj broj bi bio neuporedivo veći. Ovih 1% jasna su potvrda da smo svi mi potomci tog jednog čoveka koji je pre tri veka imao dovoljno sreće i snage da započne potpuno novi život.

Život u Zaslapu trajao je otprilike do početka 19. veka, kada se sudbina ponovo okrenula. Potomci našeg gusara našli su se u novim sukobima sa Osmanlijama, ali na vrelom hercegovačkom kršu i kamenjaru nisu bili onako vešti kao njihov predak na morskoj pučini. Pritešnjeni neprijateljem, muškarci su se pridružili Karađorđevoj buni koja se proširila i na prostore Hercegovine. Kod Gacka se u maju 1809. godine odigrala velika bitka protiv Osmanlija, u kojoj je izvojevana velika pobeda Hercegovaca.

Priključivanjem ovoj borbi za oslobođenje od turske vlasti, bili su prinuđeni da sklone porodice iz Zaslapa na sigurnu, tada oslobođenu teritoriju. Put ih je iz Zaslapa odveo dublje u Hercegovinu, u gatačku Cernicu – drevno i važno mesto kojim je nekada, kao mladi princ, upravljao sam Sveti Sava. Tu, na tlu prožetom starom istorijom, zbog siromaštva ipak nisu našli svoje trajno utočište; put ih je dalje vodio do sela Gradina, podno planine Ivice, ponovo pored reke koja se zove Fojnica. Tu su stasale još dve generacije, sve do burne, bunama ispunjene 1860. godine. Jedan od potomaka našeg gusara te 1860. napušta sa svojom ženom Kosnom selo Gradinu i odlazi u Ravni, selo u šumarku pored reke Zalomke. Njegovo ime bilo je Petar.

IV – Život Petra Kekića (1803–1879)

Kada se rodiš godinu dana pre Srpske revolucije (1804), a premineš samo godinu dana nakon priznavanja nezavisnosti Kneževine Srbije (1878), tvoj životni put mora biti poseban. Samo tri godine su Petra delile od toga da doživi i rađanje Kraljevine Srbije (1882). Nažalost, 1878. godine, na Berlinskom kongresu, odlučeno je da Hercegovina, zajedno sa Bosnom, postane protektorat Austro-Ugarske i Osmanskog carstva. U tom periodu, Hercegovina je dodatno nazadovala, uprkos naporima Austro-Ugarske da se život stanovništva popravi i modernizuje. Osmanlije su u međuvremenu toliko oslabile da je Austro-Ugarska 1908. godine jednostrano proglasila i aneksiju Bosne i Hercegovine.

Može se reći da je Petar proživeo 19. vek ispunjen prevratima i bunama, administrativnim promenama i stalnim slabljenjem Osmanskog carstva. Te administrativne promene donele su velike poteškoće narodu – ne samo u Hercegovini, već je patila čitava Bosna. Od 1850. do 1860. godine, Osmansko carstvo bivalo je sve slabije. U tom periodu vlast pokušava da centralizuje i modernizuje državnu upravu, što je naišlo na veliko nezadovoljstvo višeg staleža, a kao i uvek, najteže pogađalo običan narod. Ukidanje desetine i nametanje još većih poreza doveli su stanovništvo Hercegovine na samu ivicu siromaštva. Počele su lokalne bune i talasi nezadovoljstva zbog neizdrživog socijalnog položaja ljudi koji su se uglavnom bavili stočarstvom i tek oskudnom poljoprivredom na škrtoj hercegovačkoj zemlji.

Hercegovci su oduvek bili skloni bunama i raseljavanju, što zbog težačkog života, što zbog mnogobrojnog poroda. U drugoj polovini 19. veka, to raseljavanje dobija svoj puni zamah. Mnogi su Hercegovci u tom periodu otišli put Amerike i nikada se više nisu vratili. Jedan od njih bio je i Lako, Petrov brat. Hercegovina je ostajala puna usedelica čiji se muževi i verenici nikada nisu vraćali sa dalekih puteva. Neki su sa porodicama odlazili u Srbiju i Vojvodinu, pa čak i u Rusiju i Rumuniju. Postoji čuvena izreka: „Hercegovina cio svijet naseli, a sebe ne raseli.“ Petar je odlučio da ostane veran onom drugom delu ove izreke. Bilo mu je teško, kao i svima, ali iako je bio u punoj snazi, nije napustio rodnu grudu, mada je neprestano razmišljao o boljem životu.

Miloševići, bratstvo od kojeg potiče, bivali su sve mnogoljudniji. Mnogo se dece rađalo i mnoga je usta trebalo nahraniti. Petrova majka, po imenu Keka, rano je ostala udovica sa četiri sina. Bez muške glave, ta jaka i odvažna žena uspela je da ih nekako odgoji i podigne. Tada se živelo u porodičnim zajednicama sa domaćinom na čelu. Keka se, kao udovica sa četvoro dece, sigurno nalazila na samom začelju te hijerarhije. Ali, narodna mudrost se i tu potvrdila: „Što te ne ubije, to te ojača.“ Zbog toga sa sigurnošću možemo tvrditi da je upravo Petar iz tog iskušenja izašao snažniji, doprinoseći zajednici ravnopravno, iako su u početku živeli u trošnom katunu – kako su Hercegovci nazivali svoje letnje nastambe.

V – Popovčani, neimari i obnova svetinje

Popovčani, kako su zvali stanovnike Popova polja, bili su vrsni graditelji i tesari. Hercegovina je, s druge strane, bivala ćudljiva i nepredvidljiva, sa sušnim letima tokom kojih po nekoliko meseci ni kap kiše ne bi pala na sprženu zemlju. Ipak, u septembru bi kiše toliko obilovale da bi trava ponovo počela da buja, pa su je seljaci ponovo kosili i tu travu nazivali – otava.

Manje sreće su imali sami Popovčani, čije je Popovo polje reka Trebišnjica skoro redovno plavila, često uništavajući svu letinu i useve. U tim trenucima, Popovčani su jedini izvor prihoda pronalazili u graditeljstvu, obradi kamena i tesariji. Stizali su u sve krajeve Hercegovine na čelu sa vođom družine kojeg su zvali neimar. Gradili su kuće i tvrđave, zarađujući tako da namire štetu od propalih letina. Mnogi hercegovački seljaci prilazili su im kao argati (pomoćni radnici), a jedan od njih bio je i Petar. Snažan i oštrouman, posmatrao je Popovčane i maštao da jednog dana sopstvenim rukama sagradi svoj dom. Radio je i učio, što će mu kroz par decenija potpuno promeniti život.

Bio je maj 1859. godine. Petar je sa grupom seljana pomagao da se, koliko je to bilo moguće, od totalnog uništenja spasi stara crkva u Domrkama. Ova svetinja, sagrađena još u 13. veku i posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju, podignuta je po nalogu Svetog Save, koji je u to vreme stolovao u Cernici, a sagradio ju je Stefan Nemanjić Prvovenčani. Crkva je kroz istoriju rušena i obnavljana, baš kao i te 1859. godine, uz učešće Petra koji je tada već bio iskusni graditelj i tesar. Opsežnija rekonstrukcija ove crkve izvršena je tek 1883. godine, uz pomoć tada mlade Kraljevine Srbije.

VI – Vizija na reci Zalomki

Seo je Petar ispred crkve da predahne. Pogled mu se iznenada zaustavio na jednom šumarku – zelenom, razbuktalom, pokraj kojeg protiče reka puna brzaka. Bila je to Zalomka. Oko Zalomke pružala su se zelena, kao dlan ravna polja. Predivna kotlina okružena stenovitim gredama, bila je puna života: cvetna, mirna, mirisna i prepuna pčela. Verovatno je i Zalomka s jeseni bivala plavna, nanoseći plodni mulj po svom hiljadama godina starom koritu. Ali Zalomka više nije bila tako silna i divlja, pa se njeno staro korito pretvorilo u najlepšu cvetnu livadu koju je Petar ikada video.

Procjenjivao je Petar koliko je Zalomka široka kod šumarka. Ne previše, oko četiri-pet metara, ali ipak dovoljno plitka da je umesto mostića dovoljno postaviti kamena skakala. Primetio je da reka dotiče sa istoka. Na južnoj strani pružalo se zeleno, travnato osoje, ne previše kamenito. Malo iznad te livade ugleda divno parče ravne zemlje, skoro bez ijednog kamena. Pomisli Petar – kao stvoreno za ječam i zob.

Maštanje mu prekinu prijateljski glas: „Petre, hajmo u Gradinu! Sumrak je, nije malo pet kilometara, a umorni smo, pa da vukovima ne budemo lagan plen.“ Ustade Petar, krenu bez reči i samo se još jednom osvrnu prema crkvi u kojoj počivaju mošti kralja Stefana Uroša I. Samo još reče sebi u bradu: „Pomozi mi, Bože“, i nastavi ka Gradini.

Te noći Petar nije mogao da spava. Kosna ga par puta upita: „Što ne spavaš, Petre?“ Nema odgovora. U Petrovu glavu uselio se onaj šumarak i rečica što teče kroz zelene livade. Već neko vreme bio je svestan da je u Gradini tesno – previše čeljadi, previše usta za nahraniti, a zemlja hercegovačka ćudljiva i posna. Iznenada ustade i tiho reče: „Kosna, hoćeš li sa mnom?“ Kosna, koja nije htela zaspati pre muža, odgovori: „Sa tobom sam, moj Petre, šta to zboriš?“

„Kosna, video sam rajsko mesto. Hoćeš li sa mnom da počnemo ispočetka dok još imam snage? Godine me pritišću, moram nešto učiniti. Hoću da imamo svoju kuću, svoj dom, svoju zajednicu. Ne želim ceo život provesti u ovom katunu.“ „Hoću, dragi mužu, samo mi reci gde je to mesto?“ „Blizu je, zove se Ravni. Reka, dolina, šumarak… Voleo bih ostatak života tamo da provedem s tobom.“ Kosna, inače poznata kao energična žena, prilično mlađa od Petra, odgovara: „Petre, ako idemo, onda idemo što pre!“

VII – Dom u Ravnima i rađanje Kekića

Jedan konj natovaren sa ono malo pokućstva, stare saone prepune Petrovog alata, dve krave, dvadeset ovaca, Kosna i Petar. Jednog prelepog, vedrog majskog jutra, pozdraviše se sa bratstvom Miloševića. Kada su već malo odmakli, Petar se okrenu prema nekolicini rođaka koji su ih pogledom ispraćali i povika: „Ako me ko bude tražio u Ravnima, neka pita za kuću Petra Kekića!“

Petrova majka Keka, već u dubokoj starosti, čuvši reči koje je Petar glasno izgovorio, briznu u plač. Ispustila je suzu, ali suzu radosnicu, i tiho prozborila: „Ipak sam blagoslovena.“

Zanimljivo je da se upravo u Ravnima i danas nalaze arheološki ostaci iz rimskog doba i tragovi grčkih karavana. Kao da se Petar, vođen nekom nesvesnom silom, vratio u zemlju svojih pradavnih predaka.

Narodno predanje kaže da su nekada davno tu živeli Grci ili Rimljani, ali da ih je odatle oterao sneg koji je pao usred leta i zadržao se punih sedam godina. Ovo je i danas živa hercegovačka legenda, iako su arheolozi potvrdili da su „omeđine“ u Ravnima zaista iz antičkog perioda – nekadašnje postaje na karavanskim putevima kojima su prolazili rimski i grčki trgovci.

VIII – Porodično stablo: Koga su Kosna i Petar izrodili

Petar i Kosna izrodili su brojne potomke, a mi danas s ponosom pratimo njihovu lozu:

• Od njih potiču Jovo i Vida, a od njih Đuro;
• Đuro i Božana podigli su Blagoja, a Blagoje i Ljubica dobili su Dragana i Jadranka;
• Od Dragana i Vesne potekli su Maja i Marko;
• Marko i Ljilja roditelji su Stefana i Filipa, dok su Maja i Goran roditelji Alekse i Danice;
• Od Jadranka i Jelene potekli su Njegoš i Igor;
• Njegoš i Bilja podigli su Ninu i Viktora, dok su Igor i Ivana roditelji Isidore i Nikše…

I tako se priča započeta u morskoj peni Boke i isklesana u hercegovačkom kamenu nastavlja u beskraj.

IX – Epilog: Što ti je reći „gen“

Ova priča je podsetnik na našeg gusara, čijeg genetskog materijala danas imamo jedva 0,01% – na stranca koji je zbog ljubavi napustio svoj pređašnji život. U surovoj sredini uspeo je da stvori potomstvo koje traje i danas. Ovo je priča o čoveku koji je sam izgradio svoj put: od morske obale do hercegovačkih brda, pa sve do mesta gde vi danas živite.

Danas vi posedujete 99,9% genetskog materijala koji poseduju Južni Sloveni, iako po haplogrupi to zapravo niste. Genetika je ludo zanimljiva igračka. Tih „jedan od sto“ je dokaz snage jednog čoveka koji je imao hrabrosti da krene ispočetka u novom svetu. Snađite se tamo gde vas život baci i birajte svoj put srcem, ali uvek budite dovoljno oštroumni da opstanete.

Ne morate uvek ići kuda vas struja nosi, niti biti deo većine da biste bili jaki. Prava snaga je u hrabrosti da sami izaberete svoju luku, baš kao što je to vaš predak uradio pre tri veka.

24. 01. 2026. g.